SPAŠAVANJE NA OPASNOM PODRUČJU PRILIKOM NEPOSREDNE UGROŽENOSTI

SPAŠAVANJE NA OPASNOM PODRUČJU PRILIKOM NEPOSREDNE UGROŽENOSTI

Dimitar Anakiev, dr.med
Médecins du Monde Belgique,
Azilni dom sa podružnicama, Ljubljana,
Cesta v Gorice 15, 1000 Ljubljana

UVOD
Akcija spašavanja doktrinarno otpočne pitanjem „Da li smo bezbedni?“ i nastavlja se odgovorom „Bezbedni smo“. Vreme u kojem živimo, nažalost, često ponudi odgovor „Nismo bezbedni“. HMP je u državama EU u zadnjih 21 godinu zbrinjavala 88.984 povređenih u terorističnim napadima, što na godišnjoj ravni znači 4.237 povređenih. U istom periodu je kao posledica terorističkog napada život  izgubilo 507 ljudi (podaci: Wikipedija). U pitanju je dakle pravi rat koji se događa unutar EU i u kojem mora učestvovati takođe HMP.
Verovatno smo iz istih razloga u Sloveniji nedavno izveli Vežbu masivne nesreće na stadionu Stožice, u toku koje je HMP zdravstveno zbrinula 700 hipotetično ugroženih, među kojima je bilo 250 povređenih. U slovenačkim medijima smo nedavno mogli opaziti niz informacija koje govore o kupovini pancirnih košulja za spasioce HMP zato da bi mogli delovati na područjima na kojima se ne osećaju bezbedni. Opasnost takođe u HMP Slovenije sve više postaje važan činioc radnog prostora na kojega moraju računati kako urgentni doktori tako i spasioci. Znači ima smisla baviti se strategijom i taktikom spašavanja na opasnom području i takođe razmišljati o spašavanju prilikom neposredne ugroženosti.
Altruistični karakter lekarskog posla i priroda posla HMP pretpostavlja dobrovoljnu saradnju spasioca i lekara u akcijama spasavanja gde bezbednost nije potpuna, odnosno gde postoji rizik letalnog ishoda i povrede sudelujućih, čak i u slučajevima gde rizik prevazilazi benefit akcije spašavanja. Sa tim pitanjem se bavi takođe Toni Houp (Tony Hope) u svojoj studiji „Slučaj zarobljenog rudara“. Autor tvrdi, da je za spasioce u akciji spašavanja prihvatljiv rizik 1:10.000 na kojega većina lekara i zdravstvenih radnika pristaje bez razmišljanja. U manjim akcijama spasavanja, gde je broj učesnika ograničen, rizik 1:10.000 je još prihvatljiviji, odnosno takoreći se odmah pretpostavi. Tu moramo razlikovati spašavanja vojnih lekara i spasioca, koja se odvijaju po posebnim taktičkim protokolima i po načelu dvostrukog rukovođenja (vojnog i stručnog). To što nas u našem slučaju zanima je spasavanje kojim se stručno rukovodi i koje se događa u opasnim situacijama (koje mogu biti ratovi ili druge masovne nesreće).
Kao dugogodišnji vojni lekar nekadašnje JNA više puta sam učestvovao u spašavanju koje se događa u opasnim okolnostima, takođe i u takvim akcijama spašavanja koje nisu bile deo taktične vojne operacije. Predstaviću dva slučaja iz rata koji je nastao raspadom Jugoslavije. Obe akcije spašavanja su se dogodila februara 1992 u Glini, u Hrvatskoj, približno dva  meseca pre nego što je Hrvatska postala nezavisna država.

PRETSTAVLJANJE SLUČAJEVA

Slučaj „A“: Rano ujutru, oko 5 sati, dok je napolju bilo još tamno, primim, kao dežurni lekar garnizona Glina, poziv iz Komande garnizona. Saopšte mi, da je pinzgauer JNA prilikom razvoženja doručka vojnicima u blizini linije razgraničenja sa hrvatskim vojnim formacijama ZNG, naišao na protivtenkovsku minu, koja je eksplodirala i povredila vozača i suvozača. Saopšte mi takođe tačne koordinate kraja nesreće, detelje o povređenima nemaju. Narede mi da se uputim na kraj nesreće, koji
je od ambulante udaljen približno 5 km... Sledi dogovor sa dežurnim vozačem ambulante kojom prilikom odlučim da ćemo se uputiti na kraj nesreće vozilom S-4. U tadašnjoj vojnoj terminologiji je izraz S-2 označavao vozilo za dva ranjenika, opremljeno sa dvema posteljama (pinzgauer), dok je izraz S-4 označavao vozilo opremljeno sa četiri postelje (kamion TAM-110). Kada bi odluku donosio na osnovu broja povređenih – dva – morao bi izabrati pinzgauera, međutim, ja sam izabrao dosta veće vozilo, jer sam se plašio da je u zadnjem delu intendantskog vozila bio još neki vojnik, koga su u komandi prevideli (kuvari nisu bili poznati po disciplini, pa su često podele doručka iskorišćavali za privatne posete).     Odluka o izboru vozila se je kasnije pokazala ključnom za uspešan tok naše akcije spašavanja. Četvoročlanu ekipu so sastavljali lekar, dva tehničara i vozač. Naoružani smo bili sa automatskim oružjem (kalašnikov), koje naravno nismo nosili, već su stajali u posebnim nosačima u kabini. Na mesto nesreće došli smo uspešno i brzo.Teško oštećeni intendantski pinzgauer je bio na sred puta delimično prevrnut na bok. S-4 smo parkirali pored njega  i radili na svetlu farova. Vozač, po činu zastavnik, je bio nesvestan i u stanju šoka, levu nogu je imao amputiranu ispod kolena. Namestili smo Esmarh i postavili infuziju. Suvozač je bio običan vojnik, Rom po nacionalnosti, svestan (jeca) ali takođe u šoku i prorešetan sa više stotina gelera rasejanim po celom telu, licu i u očnim jamama. Rane na licu smo samo prekrili navlaženom sterilnom gazom, postavili smo infuziju i analgeziju, a onda smo se obrnuli i po istom putu se vratili u Glinu. Sve zajedno spašavanje i transport do Gline trajali su 35 minuta. Napolju se je danilo. Ranjenike smo pretovarili u helikopter MI-22 i odmah uzleteli prema Beogradu, koji je bio udaljen 300 km. Tek u vazduhu postao sam svestan opasnosti. Helikopter veličine manjeg autobusa, bio je laka meta, i mogao je da ga pogodi praktično svaki vojnik pomoću toplotno vođenog projektila „strela“, koga su imale u naoružanju sve čete. Nakon približno 40 minuta smo doletili na VMA (Vojno-medicinska akademija) gde smo oba ranjenika živa predala u dalji tretman. Nakon povratka u Glinu posetio me je inženjerijski major. Njegova jedinica je na istom putu kojim smo mi toga jutra evakuirali ranjenike, tokom dana iskopala još 7 (sedam) protivtenkovskih mina. To je značilo da smo vozili - u oba smera – preko 7 protivtenkovskih mina. Jednom, pa još jednom. Kada bi upotrebili prilično uže vozilo S-2 sigurno bi naišli na minu. Ovako je širina našeg vozila bila odlučujuća da smo uspeli obići mine, odnosno, ostale su između naših točkova.

Slučaj „B“: Februara 1992, približno sedam dana posle događaja „A“, oko 21:00 časova, bio sam poslat na spašavanje pogođenog HMP vozila TO (teritorijalne odbrane) u dolinu reke Gline. U pogođenom vozilu trebalo je da se nalazi ranjeni medicinski tehničar, dok se je drugi tehničar nepovređen izvukao i prijavio dogođaj. Na mestu nesreće dolina ima oblik latiničnog slova „V“, što je značilo da je od lokacije pogođenog vozila HMP do položaja na drugoj strani reke - odakle se pucalo - bilo približno 300-400 metara vazdušne linije. Vozili smo se u pinzgaueru nadole prema reci, dok su prema nama leteli razni svetleći projektili. Vozili smo bez svetla i bez gasa, tako da smo se jedva pomerali. Bili smo u potpunom tami. Svetlost letećih metaka u tamnoj noći nas je potpuno očarala – leteli su prema nama iz svih mogućih pozicija i sve je izgledalo kao jedna magična predstava. Nije bilo jasno, da li su užarena zrna, koja smo očarano gledali, ispaljena zaradi nas ili na neku drugu metu, jer nalazili smo se u neposrednoj blizi prve borbene linije. Veliki broj tih zrna završio je u našoj neposrednoj blizini i mogli smo čuti njihov zvuk. Svaka minuta izgledala nam je kao večnost. Vreme se je zaustavilo jer smo se jedva pomerali zato da bi ostali eventuelno neopaženi. Na pola brda smo konačno u tami opazili pogođeno sanitetsko vozilo. Vozač je bio mrtav, medicinski tehničar pored njega bio je pogođen u predelu hipogastrijuma, u stanju šoka ali svestan. Sve što smo u tom trenutku napravili bilo je da smo ranjenog tehničara prebacili iz pogođenog vozila u naše vozilo. A onda smo sa punim gasom, još uvek bez svetla, pošli putem napred prema vrhu. Od buke našeg motora nismo više znali da li pucaju na nas – liniji fronta smo obrnuli leđa i brzo bežali. Kroz nekoliko minuta smo se zaustavili na bezbednoj lokaciji i zbrinuli ranjenika, zatim smo ga vozili dalje.    

RASPRAVA

Na opasnom području, kakvo je ratno područje i krajevi masivnih nesreća, mnoga pravila postanu relativna dok se veoma poveća značaj trenutne procene i lične odgovornosti lekara/vođe tima kako za početak tako i sprovođenje akcije spašavanja. U navedenim primerima videli smo da pravilo „uvek se vraćaj putem kojim si došao na kraj nesreće“ nije uvek dobar izbor. U našem slučaju „B“ bilo je vraćanje istim putem nemoguće, dok je u slučaju „A“ još više povećalo rizik. Izbor vozila i sredstava nije uvek podrazumevajući. Noć predstavlja rizik, ali istovremeno nudi zaštitu. Ambivalentnost pravila je česta. U oba navedena primera smo videli da preliminarne akcije nije bilo moguće izvesti, odnosno bila bi besmislena (razlika između ofanzivnih, taktički vođenih akcija sa inicijativom, gde se može planirati i izvoditi protokol, i pasivnim, odbrambenim događanjem, gde je kontrola događaja otežana). Spašavanje je u oba navedena primera teklo na osnovu lične procene lekara o preuzimanju rizika za spašavanje. Ona je na početku bila više intuitivno-emocionalna nego racionalna, iako je lekaru situacija na terenu, zbog čestih obilazaka jedinica, bila delimično poznata. Svakako postoje takođe racionalni razlozi. Američka vojno-medicinska literatura navodi samo dva razloga za (eventualno) spašavanje prilikom neposredne ugroženosti:


1.Apsolutno esencijalno preduzimanje mera (kao što je na primer Esmarh)
2.Unesrećeni mora biti hitno premešten/umaknut sa mesta nesreće (zbog takve ili onakve ugroženosti)

Dva takva slučaja su napred opisana. Samo spašavanje bilo je izvršeno protokolarno korektno, ali na način koji su diktirale okolnosti. Naša želja da bi okolnosti kontrolisali nije uvek ostvariva. Spašavanje pri neposrednoj ugroženosti se ne može isključiti iz lekarske profesije i zato ga je potrebno razmatrati kao stručni problem (umesto da bi ga „doktrinarno“ izbegavali). Svest o opasnosti je često nepotpuna, sa druge strane je opasnost sve više deo našeg života.

LITERATURA: 1. Campbell, John E. in Alson Roy L. 2015. ITLS for Emergency Care Providers - eighth edition. Boston: Pearson Education, xii-xii, 2-5. 2. Campbell, John E., Heiskell E. Lawrence, Smith Jim in Wipfler John E. 2012. Tactical Medicine Essentials. Sudbury: Jones and Bartlett Learning, 4-15. 3. Campbell, John E., Pfeifer William in Kagel Andrew. 2014. ITLS Military Second Edition. Boston: Pearson Education, 2-3. 4. Hope, Tony. 2014. Medicinska etika. Zelo kratek uvod. Ljubljana: Založba Krtina, 48.

Prvi put publikovano na slovenačkom jeziku u časopisu URGENTNA MEDICINA – IZABRANA POGLAVLJA br.23/2016 str.206-208